БАЛКАНАЦ

Ne stidim se sto sam -
kako vi velite -
varvarin sa Balkana
tla prljavstine i bure.
Cucete sad
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate
daleki ste i od rodjenih sinova,
za trpezu svoju ne posadite
svakog tudjina.
Vi mozete da pijete
a da svakom ne pruzite
case vina.

A kod nas su jos obicaji grubi
mi pustamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se jos sa namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja cine,
kod nas svaki covek ima
citavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova
na svakog coveka po jednoga
imaju ga drumovi i polja, apsane i skole,
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga
u sebi ga nose
i tiho mu se
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut zivota
imate sprava i masina,
sve ste sracunali i sve znate
izumi vasi su za divljenje,
a mi jos imamo starinske alate,
ali sve je kod nas jos zdravo
i prirodno ko glina
i umiranje, i radjanje, i zivljenje.

Vi imate citave zbirke
pravila i nauka o slobodi
o svemu se kod vas pise i pripoveda
ali mi po nepisanim zakonima
slobodno zivimo
i nekog prirodnog drzimo se reda
slicno ognju, vetru i vodi.

Kod vas je zbilja sve tacno propisano
kako se jede, govori, oblaci,
a mi kad govorimo, vicemo
i masemo rukama
i corbu glasno srcemo
obucu nosimo od svinjske koze,
puno je kod nas seljackih navika i stvari
i kraljevski preci nasi
doista su bili govedari.

Narod nas, zbilja, u gnevu moze da kolje
rusi i pali,
ali mi nismo oni sto smisleno tlace
mi ne smatramo da je svet celi nase polje
mi ne bismo podneli
ni urodjenik prasumski da zbog nas place.

Dusa je nasa prostrana
iako smo brojem mali.


ПАТРИОТСКА ПЕСМА

Ne mogu im oprostiti jer oni znaju sta rade,
Zeleli su da pisem sladunjave pesme o vetru, pticama i drvecu,
koje bi im u vecernje sate sluzile za razonodu,
da zaborave ono sto su u toku dana pocinili:
trovali vetrove, ubijali ptice i drvece.

Necu im dati mira.
Necu im dopustiti da glacaju moje reci da bi ih tako ucinili
nerazumljivim,
necu dozvoliti da oko mene podignu zatvorski zid,
ne verujem u njihov nauk, u njihov novac, u njihovog boga,
niti verujem u njihovu pobedu.

Oni su me ucili, oni su nastojali da me slome, da me ucine svojim robom,
a sad su besni jer su postali svesni uzaludnosti svih svojih nastojanja,
postala sam im protivnik,
a sve cemu su me ucili, sad se okrenulo protiv njih.

Necu im dati mira sve dok ne izgube vlast kojom u potcinjenosti drze
ljude,
posto vise ne mogu da drze stvari,
te cifte kojima treba uvek vise platiti nego sto oni placaju,
ali ja im sada placam istom merom kojom su oni meni placali,
njima sto su trovali vetrove, ubijali ptice i drvece, ubijali svu
moju radost.

Oni su vlasnici zemlje, oni su vlasnici neba,
ali ni zemlja ni nebo nisu na njihovoj strani,
oni to znaju pa zato pripremaju ratove i razaraju zemlju i nebo
da bi sacuvali svoja bogatstva.

Ne verujem u njihovu pobedu jer ih je sve manje,
dok je sve vise onih koji ne sede skrstenih ruku,
sve je vise nas koji stanujemo u njihovim tesnim stanovima,
ucimo u njihovim skolama i radimo u njihovim fabrikama.

Nas je sve vise, oni sve vise zavise od nas, dok su nam oni sve manje
potrebni,
vec ih odavno nosimo na svojoj grbaci, vec odavno trpimo vlast tih
vucibatina,
njihovu losu upravu, njihovu krivu nauku.

Nosimo ih na svojoj grbaci, ali treba samo da se uspravimo i oni ce
popadati,
treba samo da podignemo svoj glas pa ce zauvek zacutati,
a ptice ce ponovo propevati, priroda ozeleneti.

Desanka Maksimovic Srpkinja