Званично је почела кампања за Локалне изборе у нашем мјесту, МЗ Масловаре.

Кампања у стилу: "Село гори, а баба се чешља!

Економски и домаћински слом српског села снажно је поспјешен комунистичким превратом 1945. године, српском сељаку је изврнута утроба. Џаба што данас има плодне земље, када више нема ко да је ради. Прађедови нам се преврћу у гробу. Поданички однос друштва према селу наставља се. Људи (политичари, свих боја) који се грозничаво боре да буду на власти, сјете се сељака - само у вријеме избора. Тутње црним лимузинама по излоканим путевима, улазе у до тада никад посјећене домове да безецују понеки глас. Обећавају и одлазе. Одмах затим - све је по старом, растакање села се наставља. У нашим селима данас сваког дана се повећава број напуштених кућа. Зјапе, као аветиње.  А у време мог детињства - ниједна. У основној школи у којој сам научио да читам и пишем, у сваком одељењу било нас је преко четрдесет. А данас једва једно одјељење. Више наставника и особља него ученика. И никога није брига. У сиромашним предграђима општине Котор Варош, и диљем васколигог свијета, ствара се пролетеријат и сиротиња, која ником не треба.

Зашто се младићи у српским селима не жене?

Каква је генеза разлога за тако драстичан пад наталитета уопште, а поготову на селима у којима у свакој другој кући никад не потекне мајчино млијеко и не чује се пуцањ да најави рођење наследника кућне тапије. Због чега је бијела куга нашла тако плодно упориште у српском народу, чије је историјско, социјално и традиционално обиљежје била многочлана задруга и породица у којој се око огњишта врзмало туце дјеце, све једно другом до ува? Прађедови данашњих сеоских младића који резигрирано испијају пиво испред продавница мјешовите робе и не журе никуда, били су оскудни али одговорни очеви и домаћини. Крвопатили се за педаљ земље, крчили шуме и утрине, правили су оранице које могу да роде кола жуте проје и нешто зоби за стоку, чинили су све да земље има што више, јер су знали да ће доћи  дан када треба да жене синове и да име дијеле земљу и имање да породица расте, да нас има више, да једни другима будемо у помоћи, већи и јачи. Данас се по селима одштампа више смртовница него што се изда матичних листова.

Када је у питању село држава мора учинити нешто радикално да ојача и разбуди економску перспективу младих сељака. Са пропалим и израубованим тракторима се не може орати, са папреним цијенама сјемена и вјештачког ђубрива не може се прехранити пшеница, са прескупом флашицом пестицида за коју сељак мора предати 200 литара млијека и ко зна када ће их наплатити - нема домаћинског напретка српског села, нема свадби и крштења. Плашим се да изнесем податак да у нашим селима има преко стотину нежења. То су људи који имају преко четрдесет година, нису више ни момци, а нису ни очеви.